Sidin za šankom, 8 ujutro, zaboravija san da je neradni dan; sritniji ja nego dica šta nema škole.
Čitan članak, plačen, cili kafić, 5 ljudi, šuti, slušan Međeda na radiju, Čogelja nešto trli brli, lokalna politika, jedan od radnika laje na njega “ćaća ti je lopov, i ti si lopov”, ženska čita vijesti, ništa pa ništa.
Tužbu veži mačku o rep.
U utorak bija na predstavljanju knjige lika Rupića o zločinu nad 12oricom redarstvenika u Borovu Selu, u biti je to Culejeva knjiga. On je prikupija sve dokumente. Podiga više od 50 tužbi.
I nikome ništa.
Kloshari.
Beštiman ćaću i mater šta me nisu rodili prije (’84), tješin se da bi bija u ratu Rambo. I onda pročitan momka šta je ima tad 17 godina i kaže: “Više bih ranjavao nego ubijao.”
Ja san kloshar. Jadnik. Šta bih ja? Prvi škiva. Uteka. Kao da sam Boga potpuno zaboravio.
Hvala svim junacima koji su nam omogućili obranu i stvaranje Države.
Neka se nikad ne zaboravi ta žrtva.
Requiem aeternam dona ei Domine!
Et lux perpetua luceat ei!
Requiescant in pace.
Za Dom!
Tekst se nastavlja ispod oglasa