Ne znam čujete li me momci, ali vam moram reći nešto. Moja domovina zadnjih dana ne izgleda isto. Njeni ljudi, vaši ljudi, kao prije više ne dišu. Ne znam čujete li me, ali da nas vidite samo.
Umorna su lica oživjela. Oči koje prečesto kroz brige gledaju, sada kape zbog vas. Od ponosa.
Moja je domovina dobila boju. Onu koju dugo na njoj vidjela nisam. Obojali je vaši dresovi, a naše je suze razlile. Vaš je znoj ponio u sebi snagu mora Jadranskoga. Vaša je borba poprimila ljepotu polja beskrajnih sto se zlate.
Zato vas želim zamoliti.
Igrajte sinovi njeni, igrajte djeco hrvatska.
Igraj Luka kapetane, za sve one koji više ne mogu. I ti Ivane za sve one koji su se borili da na sebe danas taj dres ti možeš obući. Čuvaj Danijele mrežu našu, kao što majke djecu svoju čuvaju. Igrajte Mario, Domagoju i Dejane, za svaki klas žita što krasi ravnice. I ti Šime i ti Lovre i ti Ante, za svaku stinu i maslinu, pismu i Dalmaciju.
Igrajte za nju. Domovinu moju koja zadnjih dana ne izgleda isto.
I ne zaboravite.
Vi niste igrači.
Vi ste naša braća.
Sinovi moga ćaće.
Dica moje matere.
I svih matera naših.
Vi ste zrna krunice i ponos koji
u umornim nogama nosite.
Za nas igrajte.
Kako god završilo.
Za nju igrajte.
Voljenu našu koja nije ista. Zbog vas.
Hvala.
(Ivana Klarić, Makarska 12.7.2018.)