Zašto se čudimo?

U glasilima koja izlaze u Hrvatskoj već je udomaćeno tumačenje bleiburških događaja kao nečega čega se treba sramiti, ali ne zbog zločina koji su tamo počinjeni, već zbog toga što se smatra da žrtve NDH ne treba žaliti, nego se pomiriti s tim da su dobili što su zaslužili. A osim toga te bleiburške žrtve nam i smetaju da u miru i dostojanstveno proslavljamo naše antifašiste kojima vlada šalje vijence na Sutjesku. Ako se tako piše i govori kod nas, zašto se čudimo inverziji bleiburških žrtava i krvnika koja je prevladala i u inozemstvu?