Ima van jedna pisma
Himna svakoga moga kolovoza
Anica se zove
Dično i lipo ime kraja moga
To je pisma našega Tompe
Napisana puno prije ulaska naši sokolova u Knin
I zaigra mi srce svaki puta kad je čujen
Zaigra pa me prikobaci
Tamokar daleko
I tamokar
Zeru bliže
Prikobaci daleko
Kad san k’o dite sidila na skalinin naše malešne balature
U ona litnja jutra
Zaklonjena ladovinon kuće strica Šimuna
I ila san udrobljeno kruv i mliko
Su dvi, tri kapi kave škronute
Nako zeru, poradi mirisa
Ila san s kolina
Iz malešne teće
One su srcin
Svaki dan iz iste tećice
I uvik dok bi ila gledala bi moju prababu Anicu kako sidi ukraj čatrnje i pribire bobe svoji drveni’ očenaša
Od moga rođenja prababa je samo molila
To je njojzi glavna rađa bila
Prikostara je bila i za komina i za polja
Molila je i Bogu priporučivala
Sve nas kolike
Unučiće i praunučiće
Cili roj nas
Od njezini jedanestero sinova i ćeri
Ljutila se nikad nije
Kroza smij bi
I najljuća samo procidila
– Ajde gvaru
Jerbo ona nije ‘sovala
Nije đavlekala
I nikada nije popisivala k’liko drugi imaju i molu li
Nije moja prababa Anica nikada popisivala tuđi grija a ni kuća
I namolila se i napriporučivala
I unda ošla
U stotoj godini ošla
Zafaljujući njoj
Ja znaden kako ništa lipa nema u tomer da doživiš stotu
Nema
Jerbo prababa je svako zeru
Kopala svoje srce
Kopala i svoga čovika i svoju dicu
Ošla
Nakon što je godine i godine provela u crnini za svojin čovikon i za svojon dicon
A ja pantin svaki pedalj njezinoga sprovoda
Od naši’ kameni kuća pa unda nizbrdo
Sve do našega svetoga Luke
Pantin
Jerbo to mi bijo prvi sprovod u životu
Prvi
Pustili me moji da ispratin
Moju Anicu
Onu koja je za me’
Najviše na svitu molila
Prikobaci me pisma Anica i zeru bliže
U one dane ponosa i slave
Slavne godine naše Oluje
Pa čekan ponoć
Su četvrtoga na peti kolovoza
Svake godine iznova
Samo kako bi iznila barjak
I zapivala
Zbog Anice i bokala vina
Pogleda uprtoga u svitla
Moga grada na gori
Za sve one koji živu u mome srcu
A čije srce od rata više ne kuca
Srce in
Samo proletilo kroza prste
Pogleda uprtoga u svitla
I za sve one što jin šikamo nogon srca
Lipo od rata
Jerbo nan smetaju
Teški su nan
Teški drugima i teški sebi
Umisto da ji na svojin rukama nosimo
Da i njima srce ne proleti kroza prste
Mi jin grije popisivamo
I u nji prston upiremo
Meni vrlo ža’ ljudi koji ne razumu
Kako Anica nije samo pisma i kako naš Tompa nije samo pivač
Nije
I nije Tompa moje zlatno tele
Jerbo klanjan se samo Bogu jedinomu
A odvajan lik i dilo
Oduvik
Jesan
Tako me naučilo
Tompa je simbol
Meni običnoj
Koja ne kontan ni jednoga vilozofa
Meni je on oni Matošov Trubač sa Sene
E
A njega mora imat
I ova moja satrvena generacija
Koja se rata sića
Koja ne triba iz knjiga učit’
‘Ko je koga napa’
I poradi čega
Moramo ga imat’
Jerbo Juda nan rodilo
Vrlo
Prodaju se i brez srebrenjaka
Nizašta se Jude danas prodaju
Nizašta
Popisivaju mu Jude
Svaku rič
Svaku kunu
Popisivaju i miru svaki kvadrat kuće
E
Komunistička je to škola dala
Ne mere se tome pobić
Glavno da se popisiva
Šta bilo
I upire se prston baš u čovika
Koji te Jude pripoznaje
Ja ne znan koje auto on vozi
Niti klikačka mu je kuća
Nisan zadrugar Titin u obilasku sela
Koji otima viškove
Tuđi truda
Grije mu ne tražin i ne brojin
I ne pantin
Iman prikoviše svoji grija
Nji ne triban niti tražit
Svoje grije brojin i pantin
Tompi pisme pantin
I upantila san k’liko ga je Bog dicon blagoslovijo
Moja ćer ponosno niku večer gleda kako eto jedan pivač na televiziji oko vrata nosi istu medaljicu kakvu ona nosi
Medaljicu našega svetoga Benedikta
U ova vrimena kad je sve manito postalo mondura
I kad se pivači svlaču i u Nebo roge daju
Mome ditetu i meni triba pivač koji piva
Našu Anicu
Su medaljicon oko vrata
Triba mi
Kad već dugo nema
One moje Anice
Koja je za me’
Najviše na svitu molila
I kad već dugo ne kucaju sva ona srca
Što su samo proletila kroza prste
