Nigdi na svitu nema ono što ima u Hrvackoj.
Nigdi.
Baš bode čovika u oči.
Da se razumimo ne mislin na lipotu…ne mislin na recimo naš lipi Dubrovnik.
Nije o njemu rič.
Nisu mi na pameti niti ona čuda lipa od naši Plitvički’ jezera.
Ma kakvi.
Niti naše najlišpe cure a niti pametni đaci.
Mislin se o nečemu drugon.
Meni na pameti obični Hrvat u Hrvackoj.
Oni koji je sanja ovu Državu i spreman je bijo umrit za nju.
Oni kojemu je Hrvacka jedina, sanjana kuća.
Jedina, sanjana kuća.
Oni koji nekin, baš velikin čudon nije – crljeni karanfil.
Eto…omaklo mu se i to.
Oni koji se krsti prije ića i prije počinka.
Oni kojemu je ljucki život na prvome mistu.
Oni koji griši i u suzama se ispovida.
Oni kojemu je na Božić rodjendan Kristov.
Oni Hrvat koji je većina u Državi Hrvackoj.
A nigdi ga!
Nigdi…
Živit mu ne daju.
Glavu pomolit ne smi’.
Ni on …ni njegovi.
Opasalo i’ nekon nevidljivon žicon.
Pa kud god krene struja ga strese.
Propisani mu pozdravi.
Propisani mu grbovi.
Propisane mu pisme.
Povist mu seže do četrstprve.
Dalje nema.
Nema.
Nije ga bilo.
Do te godine on nije ima ni pisme …ni pozdrava…ni grba.
Ničega.
Prazna knjiga bijo.
Umitno je navrnut u ovi kraj.
Priko noći.
‘Ko ga je dobrana i zašto – ne zna se.
Samo se nagađa.
Kad se baci oko po Lipoj našoj.
Kad se upali zeru televizije il’ radijona.
Svašta vidiš samo istine nema.
Svašta vidiš osim toga Hrvata.
Vidiš na veliki petak govorancije o Budi a na Badnjak iđe red feng šuija.
Tarota i vidovnjakinja.
Hrvata koji najvoli janjetinu mladu oni pilaju veganskon torton.
I on sve podnosi.
Sve.
Taj Hrvat zna dobit’ izbore.
Zna.
Zna se i radovat.
A još bolje zna izgubit’.
Uštosijo se.
Tuku ga sa svi strana i u miru.
K’o da je svima krivo što se živ vratijo iz rata.
Ae
Oklen pravo živ se vratit lolo!?
Niti jedna udruga ne skače na zadnje noge kad se njega vridja.
Nikoga ne sekira šta njegove osjećaje vriđa..
Moreš ga zvat kako ‘oćeš
primitivac
kockoglavi
klerofašist
Sto imena mu moreš nadit
I ni’ko za njega skočit neće
Nema za njega prajda ni okrugli stolova
Ni’ko ga ne doživljava
On ne priti odlaskon iz države kad izgubi izbore
Ni čut
Nije manit…šta će plašit vuka ovčijon bekinon !?
Šta će vikat kako iđe – kad se samo to čeka
Kad iđe iz Države
On lipo ode brez riči
Ne trubi priko portala a niti priko javne televizije koja je svačija samo njegova nije
Osipaju se on i njegovi pomalo
Iz godine u godinu
I unda kad njegovi izbore dobiju
Osipaju se
Nema ji
Uredno ostaje “Četa kulturni iseljenika” na čelu s kapetanon Mileton koji nastavu pritit odlaskon jerbo nisu skontali kako se izobaše Hrvati koji bi rado zavrnit one pipe kojima se natapaju njijova polja -crveni karanfila
A Hrvat koji se krsti i ne ruga se s Bogon
Oni koji je obranijo Državu s krunicon oko vrata
Priskače dnevnike po preporuki svoga doktura
Jerbo mu vrlo škodi
Ne bi smijo gledat
Poradi srca svoga
‘Ko mu sve u Saboru i u Vladi sidi
Ne bi smijo
Poradi srca svoga gledat
Kako mu mrtvima ploče i grbove skidaju..
Eto toga.
Toga ima samo u Hrvackoj.
Endem.
Unikat.
Nakon krvavoga rata.
Legalno.
Zlostavljaš veterana.
Utraješ ga živa u grob.
A nema udruge koja ga od toga obranit more.
Na brisanom je polju
Pokošenon
S točkon na čelu.
I na Božićno ladno jutro
On more i mora zavapit
– Kriste u tvoje ime sad smo ov’de svi…
Pa otpivat kroza suze.
I pustit neka mu led stisne suzu negdi tamo okolo pola obraza.
Za sva ona imena s one naše ploče.
Na pola obraza.
Jerbo.
I na pola puta je tek od svoje prave, sanjane kuće.
Na pola puta.
A okolo kuće mu crljeni karanfili obresli.
*Nova kolumnistica Naroda, Barbara Jonjić, koja piše na ikavici, diplomirana je pravnica i mama četvero djece s kojima sama živi u Imotskom dok suprug zarađuje za obitelji radeći u Njemačkoj.
