Barbara Jonjić: Naša je vlast pivala u Ciboni doklen su oni crnokošuljaški elementi odali u Hodu za život i po Bleiburgu

Okriće vrime iz dana u dan
Vrti po kostima
I starin ranama
Burlja mi u glavi
I srcu

Ruga se i vrime sunami
Ae
Je
Taman te ogrije sunce
I ponadaš se čistu nebu i miru
Kadli vidiš jopet se roguši po nebu
Pa se kupi
I crni
Unde di sunce upada
Iznad lipog Krivodola
Na trku za naš Split

Trava nan zelenija neg’ ikad
Petrusim se izduljio lipo do moji’ kolina
A šlame nekako na po’ puta
Nigdi
Ne crljenu se još
Okasnile

Gledan sivi kamen na našoj toli
Malešan je, okruga’
Prošaran bilin šaran
I vrlo
Drugovačiji od našega kamena

Donilo mi ga moje dite u nedilju svetu
Zoron
Priša’ van je taj kamen dalek put
U jednomu crnomu torbaku
Imockoga diteta

Doša’ lipo s Bleiburga
Priko našega Zagreb grada
I sad odmara na caklu naše
Imocke tole

– Majko, nema ti tamo suvenirnica, ni zadruga, nema ni kafića. Čudno al’ tako ti je. Nisan ti imala šta drugo donit

Gleda me ona sva ozarena

Meni nekako čudna sva
Jerbo
Vrlo san se za nju bojala
Mislila san
Kako će se vratit satrvena
Od puta
I od tamo viđenoga
Od svega onoga što je tamo na taj dan vidila i čula

A ona mi o kamenu priča
Doklen ga prikobaciva iz ruke u ruku pomalako mi
Govori
O svetoj misi
O puno naši’ ljudi koji su je tamo pozdravljali
O spomeniku što spava ispod stabala
Zatrpan svićama i cvićen

– Sve majko puno naši’ zastava. Svidilo bi ti se… Bi. Tebi bi se svidilo. K’o nikomu.

On je muča
Riči jedne nije reka’
Ni doklen je ona govorila
A ni kašnje

Muča je k’o i ja kad san zgledala
Samo dan ranije
Oni skup naše vlasti u Ciboni
Oni skup odvojen
Od
Hoda za život
Odvojen od silnoga naroda na Bleiburgu

Gledan te ljude i mučin
Slušan njijove govorancije
I vidin brez ikakve sumnje kako su Postali
Ne samo država u državi nego
Kontinent apose

Odvojen, skroz jedan novi kontinent
Raspoređen po tribinan
Kontinent koji ništa nema su onin ljudima od prije, na samomu početku

Ovaj kontinent odvojeni
Što sidi po tribinan
Što se klanja
Ženi kolovođi
Koja niti kršćanka nije
Kad kršćanstvu gori pod nogan

To nije oni svit od prije
Ovo su neki novi, drugovačiji

Nadničari
Goli nadničari stranke

Side po tribinan
Plješću
Pivaju
Skandiraju
Sve po potribi

Nadničar tek pošteno odrađiva dnevnicu
Za dnevnicu koju je dobijo
Piva ako stranka odobri i Lijepa li si

Sad more pivat po nalogu gazde
I onoga našega, nepoćudnoga pivača
Kojemu se baš nikako ne da svladat’ uključivost i kohezivnost
Niti ga iđe stabilnost
Ne zna di su mu sakrili kable
Tromble
A niti sklopke

Pa na njegove pisme
Kronično iskaču osigurači nacijonalne televizije

A sad
Ovi apose kontinent u kojemu uvik struje ima
Baš pismu toga pivača probra za pivat svojoj gošći
Sad ni Herceg Bosna ne smeta

Pivaju Angeli
U ovo vrime
Kad se crkve palu a na kršćane se u njima puškara

Šefica Evrope vali vrlo svoju politiku
Politiku koja piromanima
Širon vrata otvara
A oduševljeni, apose kontinent
Ovacije jon daje

Zadovoljna je kaže vrlo su našin Plenkijon
Punu podršku mu daje
Nu
Zato i je tuten

Al’ ne posiguraje se Plenki samo u nju
Ni čut
Ukrca on u svoj pobjednički vlak i Keruma
I Ćiru majstora

Obojica načisto oduševljeni vakin hdzon
I Plenki vođon

Kerum prikozadovoljan kako hdz uporavlja su Državon
Zamirke mu nikakve ne nalazi
Sad mu je biće i Opara skroz po guštu
Još će nji’ dva uskupa tancat po Rivi
I lipit jedan drugome pršut po čelu
Dočin Opara ako Bog da prizdravi

Ćiro na drugu bandu vrlo voli rađu našega profesijonalnoga Srbina
Sve mu odlično a ponajviše Pupi

Ne čudin se više ničemu
Na tome apose kontinentu
Pamćenja van nema
Ne vridu zakoni fizike a niti rećemo etike
Svi se kunu kako su vjerodostojni
A ja vidin kako najbolje prolazu oni koji znaju su vlasti nalipo
Mede jon i slade

Ae
Evo, rećemo sićan se koda je jučer bilo kako je naš Ćiro tepa i Tuđmanovoj ‘ćeri
Ona mu pojam bila
I princezon je zva’
A di ne bi !?
Nije Ćiro manit
Znade se kako svaki roditelj najvoli kad mu dite u zvizde kuješ

Dade se ujtit kako su Plenkijon vrlo zadovoljni baš oni ljudi koji nemaju ratni put za podičit se
Ili oni ljudi koji su kod njega na koritu
U prvomu redu
Lipo su svoje prve dvi noge potoćane rokću i lagano srču

Takima, ova vlast je načisto čudo
Posla ima kažu svakomu
Koji ‘oće radit
I ne izvoljeva
Sve se pošteno raspodililo
Njijova dica su tečajevima, lažnin diploman, sridnjon školon i tako to Pravac u urede i fotelje
A ovima ostalima ni’ko ne brani sezonu
Ili rećemo Njemačku
Pa da
Zašto bi dite onoga koji nije vojnik stranke bilo išta osim čistačice, konobara ili bauštelca?
Zašto?
Još te zalipe ako tomu prigovoriš
Ono srami se
Svaki posa’ je častan i jednako vridan

Istina
Je
Zato njijov sin sa sridnjon sidi u uredu i zapovida su tvojin koji je u roku završijo vakultet

Što je skroz ured
I pošteno

Samo kukavelj obisna napušća ovu državu blagostanja
Kažu kako je samo iz Slavonije u dvi zadnje godine o’šlo priko sto tisuća ljudi
Gospe moja
Sto tisuća ljudi
‘Ko in je kriv što su obisni
I željni avanture
Ae
Uvik imaš ekipu koja bi kruva svr pogače

Da su pošteni i vridni domoljubi
Bili bi sritni i zadovoljni jednako k’o što je sritan i zadovoljan naš Željko Kerum

On je jednostavno navika živit sumalo
Pametno rasporedit i ne birat poslove

Daklem
Kad u nedilju izađete na kutije i pisala
Doooooobro promislite

Ako Angela, Željko i Miroslav kažu kako je ovaj hdz kako triba
Oklen van obraz ić’ zaokruživat nekakve Neovisne
Suvereniste
Davat glas Pontonu i takima a baš sve iđe kako triba?
Ne dat glas stranki koja je omogućila i jedan i drugi referendum?
Gledat dat glas Marijani Petir a rećemo moreš za jednu poštenu Dubu Šujicu?
Dat glas Peđi a moreš rećemo Pupiju?
Ajde
Di to ima?
‘Ko je baš t’liko neviran i manit?

Triba imat na umu
Kako je naša vlast pivala u Ciboni
Lijepa li si
Doklen su oni crnokošuljaški elementi odali u
Hodu za život
I po Bleiburgu
Triba to imat’ dobro na umu pa pivanje i pljeskanje nagradit kako toka

Namistila san oni kamen
Oni malešni, okrugli
Na vidno misto
Da me uvik siti
Kako je oni moj, oni koji je muča cilo vrime od povratka
Samo kratko dida upita’

– Dide, di su ji točno ubijali?

Sta’ je nasrid toga polja
U Austriji
U moru oni naši barjaka
Gleda’ je onu šumu okolo svojin očima
Očima diteta
Koje nosi boju svoji’ didova

I uspijo je samo to reć’
Kad je svojoj kući doša’
Di su ji točno ubijali?

Kazat ću mu i u ovu nedilju
Kad pođen na kutije
I u subotu kad pođen na Rivu
Odat za život
Kazat ću mu

Kazat ću mu di su ji sve ubijali
Unda
I di ji sve ubijaju danas
Nekin drugovačijin, novin metodan

Moj sin mora znat
Vakat mu je
Mora znat
Kako više nema metka u zatijok

Al’ kako ima karte u jednomu pravcu
Za one iste koje je pogledon tražijo
Tamo
Po onoj šumi
Šumi koja grli
To tuđinsko
A jopet od sviju na svitu baš najviše naše
Polje

*Mišljenja iznesena u kolumnama osobna su mišljenja njihovih autora i ne odražavaju nužno stajališta uredništva portala Narod.hr

Izvor: narod.hr