Barbara Jonjić: Ne moreš dvojezičnon pločon popravit raton davno prikinutu žicu

Odresla san na onoj priči o Ciganu koji je naučijo konja gladovat
Jesan
Trista verzija te priče san znala
I u svakoj od nji’ konj je krepa
U svakoj

Nu, ne govori se sada
Cigan
Ured je reć Rom
Znaden ja to
Samo ja san odresla u ono drugovačije vrime prije rata kad su se popravljale lumbrele po selu
Ne bi ni’ko lumbrelu prikinute žice itnijo priko zida
Ni čut
Tak’e su se čuvale i čekale bi
Oni vakat kad će Cigani kroza selo
Jerbo su Cigani bili meštri od lumbrela

A ja bi stra’ovala ‘oće li se iskolit ona glavna pritnja moje babe

– Budeš li se vele incala otrat će te Cigani na svojin natovarenin kolima

A Cigani popravljali naše lumbrele
Pa ložili vatru na Svitnjaku
Iz dana u dan
I gatali
I prosili
I kavu i robu u istomu bronzinu kuvali

Otišli bi valjda
Baš u oni vakat kad bi in oni njijov konj krepa
Oni konj koji je naučijo gladovat
Ae
Tako san ja sama za se’ mislila
Dok bi ji ispraćala okon sa Svitnjaka nizbrdo
A oni bi
Zamicali ulivo od kapelice našega
Svetoga Ante

Krepa in je konj
Sto posto
Nema tuten spora
Krepa
Jerbo je naučijo kasno
U krivi vakat

Odresla san i na onoj priči o teti su kolačima
Ono kad ti govoru kako je prošla
I ona
I kolači
Ae
U oni vakat kad se u gostima nisi smijo mašit nizašta
Ruke si drža k sebi u tuđoj kući
Pa rećemo pratijo kako se u satu
Onomu na zidu
Malešnomu čudu iz Njemačke
Minja cura i momak
Što na vrata od sata izlazu
Svako u svoje vrime
Jedno bira jugo
A drugo buru
Doklen ti biraš gledat nji dvoje a ne slatko na toli

Laga’ si kako si sit
U oni vakat kad si jedvo čeka da odu gosti kako bi se bacijo na sve ono što je od nji priteklo

Nisi nikad bijo zaprave gladan
Nego željan
I gladni očiju
Ae
To nikako nije isto
Drob i oči nikad nisu bili isto

Gladne i željne ti bile oči
Izbečene u tolu

Nekako i kod kolača i kod konja
Najviše igra pravo vrime
Oni pravi vakat

Tribaš ga pogodit
Ako ikako moreš
Jerbo nema dvaput po istomu
U ničemu

A
Glad ne bira
Nikad
Ni glad droba
A ni glad izbečeni očiju
I ne mereš glad zauvik priskočit
Niti moreš zauvik lagat kako si sit

Danas san sita
Jesan
Ne lažen
Al’ gladni san očiju

Sita san kruva i nepravde
One nepravde
U kojoj se jedna mlada cura sama
Bori
Za uspomenu i pozdrav našega junaka Crvenkape

Lice joj bilo
A oči žive
U moru crni lica
I mrtvi očiju

U isto vrime policija čuva uspomene na agresore

Oči mi gladne pravde
Pa tako izbečene gledaju danas
U Poljsku
I onu moju braću u Kristu
One koji su izašli na ulice jerbo vide
Kako u Sotonskoj Evropi
Najviše smeta Bog

Mista mu više nema
Nigdi
Brišu mu križe sa slika
I njegovo ime sklanjaju
Iz emisija
Jopet ga potraju, progone i sakrivaju
K’o u doba kad’ se rodijo na slami
U tilu čovika

Gledaju Boga izbrisat i potrat iz Njegova Božića
Njima je Bog sviška u Božiću

Gladni očiju gledan i naš Vukovar
Gledan kako mi ga kradu u miru
Iz dana u dan
Kradu ga i njima ga daju
Spružaju in ga na pijatu dvojezični ploča
Na pijatu lažnoga suživota
U kojemu zločinac brez kazne ‘oda gradon kojega je rušijo
U kojemu zločinac brez kazne gleda ljude koje je mučijo
Gleda i smije in se
On
Zločinac
Smije se u Vukovaru
U tomer gradu brez posebnoga pijeteta
Smije se agresor žrtvi nakon svega

Spružaju in grad
Na pijatu
Svi oni koji ni u ove gorke dane Vukovara
Ne smidu reći niti fala
Onomu našemu zatvorenomu branitelju
Koji je tamokar bijo u oni gorki vakat
Unda kad je tribalo
Kad je gorilo
I da’ je ciloga sebe
Kako bi svojima pomoga’

Nisan konj
I ne mogu krepat
Nikako
Ni u oni vakat kad me nauču gladovat
Krepat ne mogu

Čovik san
Nisan živina

Ne plašin se više Cigana ni njijovi kola
Ae
Nisan više ni dite
I znaden istinu
Znaden kako Cigani ne odvodu na svojin natovarenin kolima dicu što se vele incaju
Ne odvodu oni ničiju dicu
I mogu se dica incat koliko oće

Plašin se one priče o teti su kolačin
To mi ostalo
Osta’ stra’
Pa mi ne pada na pamet lagat
Kako san sita
I gledat u oni sat
Koji znade samo za buru i jugo

Taće mi sat
Kad san gladna pravde

Nisan gladna
Pricipitala san

Ne triba mi kruva
I ne spružan ruku k’o Cigani u mome ditinjstvu

Bečin oči
I namišćan uši

I čekan
U stavu
Pozor

‘Oće li i’ko ove godine reć’ fala
Tomislavu Merčepu

Onako
Naglas
Iznad svi’ oni’ bili križa
Naše mučeničke i krvlju natopljene ravnice

‘Oće li mu i’ko reć’ fala

Moje fala
T’likoj njegovoj žrtvi
Malo je i prikomalo
Ništa je

Ne more nikako
Najist
Oči i uši
Gladne pravde

Ne moreš dvojezičnon pločon
Popravit raton davno prikinutu žicu

Jerbo ljudi nisu konji
Nisu živina
A ni stvari

Nije čovik samo lumbrela davno prikinute žice