Ne mereš bit meki cvitak
I bit žena s kamena
Nu, to ne iđe zajedno
Jasno je to meni skroz na skroz
Jedan kroz jedan
Moraš bit tvrda
Ne smiš se vriđat na svaku
Jerbo
Žena si kojoj ruke poskorupe zarana
Od bure
Ne od bumbaka
Moraš uvik mislit glavon unaprid šest koraka i sikirat se sama o sebi
Ne računat vrlo na druge
Upirat smideš oči samo u Onoga gorikar
Sve što na ovome kamenu triba znat
Kako bi priživila i ostala ipriuba u pameti
Naučila me moja pokonja baba
Ona koja je u životu neimala
Pa imala
Pa jopet neimala
I tako školu života izučila
Kako je lako ist same pure dok za ništa drugo ne znaš
I kako nije lošo kad te svi ne volu
– Najtije gore moj Barbić kad te selo žali i kad te svi volu
Učila me ona gledat svit njezinin lipin zelenin očima
Ona
Koja je prošla svita
A ostala dite Vrljike
I Brane
Ona koja je amerikanski san živila
Pa se jopet na komin vrnila
Ona koja je vidila
Nev Jork još k’o cura
A jopet vezala šudar na vr’ glave
K’o prava Imocka žena
Ona koja je kuvala i prećala kruv poda sačon
A jopet znala šta je “kećup” u ona doba kad ga u selu još ni’ko ijo nije
Znala je govorit’ ingleski
Al’ se znala i pravdat na ulici
Pravo po naški
Srčano i grleno
Di je vrvo pravdanja bilo zagrćanje traverci
I kotula uz pokazivanje roga
E
Ona je znala
Kako se pravda
I kako nije pravdanje
Kad banda udari na jednoga čovika sama protiv sviju
Ni čut
Učila me svemu ona koja je pola života priplesala i pripivala
A drugu polovicu je nosala mašinu za polivanja
Na kostiman
Niza duge njive
Modri ruku od galice
Moja baba rodila je dicu
Troje joj je bilo kod svetoga Luke
Odman
Prije nego san ja i na svit došla
Četvero svoje dice baba je odgojila
Svoju ćer i tri sina
Jedno njezino dite
Živilo je na Braču
Je
Baš na Braču
Njezin sin kojega je petkon znala pričikat u našemu selu su našon rašćikon
U koju, samo njemu za ljubav ne bi metnila zeru vegete
Ih ..vegeta
Nju je volila mećat u sve
Bila je to njezina glavna konča
Al’ njezin sin vegetu volijo nije i ona bi je priskočila samo poradi njega
I samo poradi njega redila bi bilu posteljinu
Plavin radijonon
Vozala se i ona trajekton
Iz Splita sinu svome
Za Supetar
Kako bi ga zagrlila i izljubila
A prugu za Splita bi čekala kod Gire
Došla bi na stanicu uru prije nego bi bijo vakat
E
Uvik bi ona uranila
Uvik
Al’ nije dangubila
Nikad
Ona se uvik molila
Uvik čekala i molila
Molila se svomu svetomu Anti
Onomu što najvoli malešnu dicu
I uvik su njoj bili
Puni džepi njegovi medaljica
Sveti Ante je po njoj glavni bijo
Glavni brez ikakva spora
Uporavlja je on ako si nju pita su svin izgubljenin stvariman i su rećemo pristankon potresa
I džaba je bilo tumačit babi kako sveti Ante nije Bog i kako je Isus Bog
Ona bi rekla kako njoj Bog ne zamira što je njoj sveti Ante prvi u srcu
Kako nju njezin Isus razumi u svemu tomer i kako je taku grišnu trpi i drži na ovomer svitu
Ae
Babe već dugo nema
Njezine ponistre više nemaju čaše
Su friško nabranin cvićen
U onoj sobi ređenoj za njezinoga sina s Brača više ni’ko ne sanja
Ona kokoš u njezinoj budilici
Više ne ćoka
Mašine za polivanje umanje se nose na kostiman niza duge njive
Malo di se ladi kruv na zidu
Prikriven iskuvanon kanavačon
Jerbo
Nema više ni dice koja željna šćiplju vruć kruv koji je sakriven na visoko baš poradi nji
E
Poradi nji
Kad ga šćinu malešnin rukama da se ne povrati onako vruć
Babe dugo nema
Ona se više ne vozi ni prugon
A ni trajekton za Supetar
Petkon ne dolazi ni njezin sin
Ona počiva u miru
Kod našega svetoga Luke
Ona počiva
A počiva kraj nje i njezin sin
Oni s Brača
Tamokar na Braču
U Supetru
Di je baba davno grlila svoga sina
Tamokar
Di je sve davno mirisalo
Na tamaris i neke lipe dane
Ovi dana trevile se neke ružne stvari
Neki ružni dani
Jedna mlada
Svicka žena
Svicka a jopet naša
Naša žena velikoga hrvackoga srca
Došla u Supetar trajekton
K’o davni dana moja baba
Nije nju pričeka sin
Nije nju ni’ko zagrlijo
Pričekala nju banda
Njizi pedeset na nju samu
I brez traverci i kotula
Davali joj roge
I ulajali svašta
Njoj samoj
Cila banda na nju samu
Rada bi je i razapet za sve grije ovoga svita
Znan ja šta bi moja baba
Da je trevila pa vidila bandu
I tu mladu ženu
Baba bi nju vrcon zagrlila
Onon rukon što je poskorupila od bure
Tutnila bi jon svojon rukon
Negdi
U torbu
U džep
Medaljicu
Svoga svetoga Ante
E
Pa bi tu mladu ženu priporučila Gorikar
Klečeći
Onako kako je klečanjen
Golin kolinima
Na makadamu
Našla svaki izgubljeni ključ od katanca
I zaustavila svaki
Baš svaki potres
U mome ditinjstvu
I unda bi se priko ramena nasmijala i rekla mladoj ženi
– Znadeš…nije lošo kad te svi ne volu
Tekst se nastavlja ispod oglasa
