Sve se mislin ovi’ dana
Ljudi biće nisu smislili
Boljega namišća od demokracije
Ae
Nije ured al’ za bolje se očito ne zna
Kažu kako narod bira
Prema sebi
Pa i je
Većina bira manjini svake ture
Manjina gleda šta većina izabere
Pa unda iz kože iskače
Jerbo
Većini se svidi svašta
Baš svašta
Od vicova jednoga Mesića priko vijolinskoga ključa i udaraljki jednoga Josipovića
Sve do samoprozvanoga teologa Pernara i njegovi’ stručnjaka opće prakse
Ljudi najvolu mutikaše, lažove
Lažne proroke
I lupoderine
Koje zovu – snalažljivi/sposobni
Davno je naš Fra Vinko lipo reka’
Kako je nami glavni problem to što lopove zovemo snalažljivi/sposobni
Ae
Sva mudrost ležala je u toj njegovoj
Sposobni se unda
Samo minjaju
Svako čet’ri godine
Jednima smrkne
Drugima svane
Svaki dok je na vlasti redi isprid svoji’ vrata
Taman kad se jedni namire i urede
Evo ti drugi i njijove svojte iza brda
Pa ajmo jopet iznova
Grabi i redi
Dan, noć traje dernek
U kojemu se gleda što više nalagat
I iz korita za se’ u gužvi ugrabit
Cili moj život
Uvik me se
Vara, laže i iz moga korita grabi
Rećemo cilo moje ditinjstvo
Učili su me u školi kako su ustaše i domobrani silovatelji žena
I ubojice male dice
Ae
Ono nikad ništa lipa za nji’
Samo to
Za partizane su me učili
Kako su bili pravo pravcato cviće
Kako su potrali mrskoga neprijatelja
Oslobodili sve redon
Spasili svaku baju
Bili prikosposobni i oni i njijovo samoupravljanje
Vrlo znani
Samo na Misec letili nisu
A obredili bi oni i Misec da se okolo Obrovca nisu vrlo zabavili
Nego, to učenje u školi
Slabo mi se poklapalo sonin što se govorilo i učilo u našoj kući
Moja pokonja baba Slava
Na temu ustaša i domobrana samo mi je znala nabrajat imena
Samo imena
Imena svoji’ i naši’
Baba ji zvala
Naša vojska
Uvik govorila kako bi metnila ruku u vatru kako oni nisu silovali tuđi žena a niti su tuđu dicu krećali
Kako su samo za našu Državu ratovali
Pričala mi kako su se ljudi po našemu selu uvik krili od četnika i partizana kad god bi ta vojska prolazila
I u ratu i iza rata, krili se uvik od isti’
U srcu rata prolazili su kroza selo i oni što za nji’ kažu kako nisu valjali
Oni, koje je moja baba zvala
Naša vojska
Naši ljudi bi ostavali u selu dok bi oni prolazili
Nisu bižali nigdi
Ae
Baba su malešnin stricon u naramku gledala kako prolaze mimo naši kuća
Jedan vojnik gazijo je uznosito Makadam ukraj naše kuće pa se nasmija kad je zgleda moga malešnoga strica
Babu je upita
– Kako se zove dijete gospođo?
Baba mu sva ponosna rekla
– Tomiša…Tomislav
A vojnik unda sve rukon zaustavijo
Sve
Babi isto svejedno nije bilo
Kad se baš sve ukraj nje ustavilo
A vojnik je samo reka’
– Skinite jednu vreću i dajte gospođi!
I tako je moj malešni strikan, samo na svoje lipo ime, od naše vojske dobijo žito
Onako, kako su žito nakon rata samo na to isto ime ljudima otimali
A cviće partizansko, govori se i ovi’ dana
Ubijalo i iza rata
Samo na ime ubijalo
I u jame bacalo
Eno
U našemu Zag’ozdu ovi’ dana
Otkopali još jednu diku partizanskoga cvića
Te dične, junačke vojske
Oslobodijoca
Koji su najvolili junački ubijat
Ljude žicon zavezani ruka
Junački
Metkon u zatijok
Taće njima Jasenovac
Nisu maniti bili gradit logor
Kad su mogli i u tuđi trpat
Kad su jamu imali u skoro svakomu mistu
Ubij i ubaci
I miran si
Te ubojice
Koje zovu cvićon
Poštenin i progresivnin
I danas živu
I imaju svoje mirovine
I svoje glasače
A šta mi biraju?
Nji’ baš blagoslovilo velikin izboron
To se privarit niti ne more
Njijovi se samo prikobacivaju
I viru iza svake pole
Svake ture kad se nekomu ponadaš
Ispadne na kraju njijov
Pa ti i nadu zgade i zgaze
Ae
Demokracija po naški
Ili nemaš svoga
Ili
Biraš jednoga a gledaš drugoga
Milanka otra ovi dana Milanu
Za zeru cvića
Tako sama kaže
Cviće cviću
Po onoj njijovoj
Neka cvate tisuću cvitova
Ne znan je li Milanka povela ćuku sa sebon i onoga što joj je ćuku voda
Sekira me to vrlo
Ako kogod znade, neka mi javi
Ae
Čitan kako naša demokracija ima novu herojinu
Blago se nami
Tako bar javlja dično novinarsko pero još dičnijega prezimena
Piše pero kako narod
Crče za njon
Potaracat će kažu ta mlada i Plenkija
I Beru
Nu, neman ništa protiv da se njizi dvojicu makne su korita
Al’ mi Dalija nikako po ukusu nije
Nikako
Di je Aleksa u toj priči ne znade se još
Al’ pero dično prednost ipak Daliji daje
Bože mi oprosti
Kad slušan tu Daliju
Meni ona
‘Vako baš pričon vrlo baca na nekakvu svojtu dvoje ljudi
K’o da joj je mater ona Puljak a ćaća pokonji pratar Grubišić
K’o da je ne’ko izmiša baš te gene u nekome maštelu pa u nju izlijo
I unda te gene još nekako i koncentrira
Ae
Baš Puljak i baš pokonji Grubišić
Oni jedini pratar u Hrvata
(Uz ovoga Baruna ovi dana)
Kojega su volili i volu naši mediji
Narod čini mi se, isto ne voli Daliju
Al’ je volu mediji
Pa bi je moga i narod zavolit
Medije je trkomice osvojila usporedbon naši’
Branitelja i metastaza raka
Lipo od nje, nema šta
Baš nan je elokventna i mudra
Zna se di si i čiji si dočin te naši mediji volu
A zna se i di nisi i čiji nisi kad te ne volu
Jedina anomalija naši’ medija
Meni je Milan Bandić
Mediji ga ne volu nikako
Neka on pričika četnike
I Milanki cviće kupuje
Ne volu ga
Daklem, on radi baš sve što oni inače vrlo volu
A oni jopet
Uvik, baš uvik protiv njega
Brige ga se za medije
Njega narod voli i bira
Većinu uvik ima
Jopet i jopet
More pričikat koga ‘oće i kitit cvićen po svojoj želji
Naš narod kronično bolestan od selektivne amnezije
Bira uvik Milana i slične njemu
Ako se naš Milan kraljon ne proglasi
Naša demokracija
Živit će zauvik
Nego
Moga bi se on zaozbilj kraljon proglasit
Jerbo ima narod uzase
Narod koji ne zna šta točno ‘oće
Niti šta točno neće
Zato Miki zna sve i sve panti
Panti čak i kad je Milanku zgleda prvi put’
Ona kažu iz malena sve za našu dobrobit radila
Srce svoje u politiki ostavila
Poradi sviju nas
A malo ‘ko to našoj Milanki prizna
Sad kad napokon Milan ima Milanku uzase
Svemir more odanit
Ni nebo granica nije
Niti smide bit
Demokracija naša je ona koja ima sve
Ima Milanku i Milana
Pa unda ima
Plenkijevu Vladu su Vrdoljakon i Pupijen
I ima Daliju herojinu
Imamo čast uživo gledat kako
Istočno od raja sriće
Apokalipsu danas
Kako Buntovnik brez razloga sriće
Glembajeve
Demokracija
Nan postade
Družba Pere Kvržice su nikad
Opravljenin
Mlinon
U kojemu se nada onin zaglavljenin točkon
Našu Slavoniju uspoređuje su Šumadijon
Usrid našega Zagreb grada
Ovo van zaprave niti nije demokracija
Nije
Ovo je rugo
Ovo je šizofrenija i dijabolika teška
Demokracija nan mutirala od silnoga laganja
I izdaje Boga
Od manitanja ono zeru našega naroda
Koji ipak znade šta ‘oće
I znade kako neće partizansko cviće
Neće ono cviće upereno protiv naroda i protiv samoga Boga
Neće cviće
Raspoređeno ulipo baš iza svake pole
Neće ga
Al’ ga gledat mora
* Mišljenja iznesena u kolumnama i komentarima osobna su mišljenja njihovih autora i ne odražavaju nužno stajališta uredništva portala Narod.hr
Tekst se nastavlja ispod oglasa
