Ratne priče trinaest junaka Oluje iz svih krajeva Hrvatske: Nikada nećemo zaboraviti taj dan!

Foto: snimka zaslona

Oluja je najveća vojnička pobjeda u hrvatskoj povijesti. Mnoge bitke iznijeli su hrvatski vojnici-pješaci koje je Europa cijenila kao vrhunske i najbolje još od doba hrvatskih kraljeva, stoljetnih bitaka s Turcima, napoleonskih ratova, Prvog i Drugog svjetskog rata i mnoge druge. Samo jedna bitka ostaje kao najsjajnija zvijezda Danica – oslobodilačka Oluja koja je kruna svih hrvatskih bitaka.

Trinaest nepoznatih junaka Oluje iz svih dijelova Hrvatske svjedoči o toj majci svih bitaka i zajedno tvrde jedno: Nikada nećemo zaboraviti ove slavne dane!

  1. Andrija Živković – Kovač postao specijalni policajac i ušao sa svojim momcima u Gračac

SLA­VON­SKI BROD –  An­dri­ja Živ­ko­vić iz Ra­stušja, je­dan je   snimkaod onih skro­mnih lju­di ko­ji je pri­je ra­ta ži­vio mi­ran obi­telj­ski ži­vot ra­de­ći kao ko­vač u tvornici Đu­ro Đa­ko­vi­ć. Ka­da je po­sta­lo ja­sno da bez bor­be ne­će bi­ti ni­ti Hr­vat­ske, osta­vio je su­pru­gu i kćer Ma­ri­nu, mir­no Ra­stušje, ro­dno mje­sto pje­sni­ka Dra­gu­ti­na Ta­di­ja­no­vi­ća, i pri­stu­pio je­di­ni­ci spe­ci­jal­ne po­li­ci­je PU brod­sko-po­sav­ske, piše jutarnji.hr

Prošao je te­re­ne od Ba­no­vi­ne, Ve­le­bi­ta, Sla­vo­ni­je kao i oslo­bo­di­la­čke akci­je Blje­sak, Olu­ja i Lje­to ’95., a u me­đu­vre­me­nu je po­stao za­po­vje­dni­kom Ra­ke­tno to­pni­čke bi­tni­ce Spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce PU brod­sko-po­sav­ske. Čim je rat završio i Hr­vat­ska oslo­bo­đe­na do­bio je si­na Fi­li­pa i kćer An­dreu.

„Naša Ra­ke­tno-to­pni­čka bi­tni­ca bro­ja­la je 36 lju­di i iza se­be smo ima­li niz ra­tnih dje­lo­va­nja i isku­sta­va. Ima­li smo akci­ju Blje­sak gdje smo od­ra­di­li do­bar po­sao, a to isku­stvo nam je do­bro došli u Olu­ji. Bi­li smo sta­ci­o­ni­ra­ni na Ve­le­bi­tu, ispod Sve­tog br­da, a u svom sa­sta­vu ima­li smo dva RAK-a (višeci­je­vni ra­ke­tni lan­se­ri ), šest teških mi­no­ba­ca­ča od 120 mm i 8 mi­no­ba­ca­ča od 82 mm. Se­da­mna­est da­na pri­je Olu­je iz ba­ze Še­pu­ri­ne pre­ba­če­ni smo na Ve­le­bit, a dva da­na pri­je upo­zna­ti smo s akci­jom Olu­ja. Do­bi­li smo pre­ci­zne za­po­vi­je­di, a ve­čer uo­či akci­je lju­di su bi­li sre­tni što će na­po­kon za­po­če­ti akci­ja oslo­bo­đe­nja oku­pi­ra­nog di­je­la Hr­vat­ske. U ju­tro 4. ko­lo­vo­za 1995. po­če­li smo dje­lo­va­ti po Lo­vin­cu i Me­tku i se­dam pu­ta smo mi­je­nja­li po­lo­ža­je jer su nas ten­ko­vi­ma tu­kli iz obro­va­čke Tvor­ni­ce gli­ni­ce. Pra­ti­li smo pješaštvo i na pu­tu do odašilja­ča Če­la­vac gdje su Sr­bi pru­ža­li jak otpor. To­pni­čku po­tpo­ru da­va­li smo svim po­stroj­ba­ma ko­je su to od nas tra­ži­le. Dru­gog da­na Olu­je, na­kon što su pro­bi­je­ni nji­ho­vi re­do­vi, spu­sti­li smo se s Ve­le­bi­ta na po­dru­čje Gra­ča­ca i ta­da nam je ra­njen Jo­sip Jer­ko­vić iz Za­du­bra­vlja, ali na sre­ću po­gi­nu­lih ni­smo ima­li. Ka­da smo se spusti­li u Gra­čac i ka­da je bi­lo ja­sno da sve nji­ho­ve li­ni­je u ra­su­lu jer smo na­di­ra­li iz svih pra­va­ca, po­tre­be za to­pni­čkim dje­lo­va­nje više ni­je bi­lo. Pješaštvo su pra­ti­li sve do gra­ni­ce s BiH, a na­kon to­ga su su­dje­lo­va­li i u čišće­nju Pe­tro­ve Go­re od če­tni­ka ko­ji ni­su uspje­li po­bje­ći“., kaže prekaljeni ratnik Andrija.

 

2. Nino Musulin – Ratni junak Gromova ne može zaboraviti smrt svog zapovjednika Predraga Matanovića

PE­TRI­NJA  – Ra­tni put umi­ro­vlje­no­ga na­tpo­ru­čni­ka Ni­ne Mu­su­li­na obi­lje­žen je dvoj­ka­ma. Od ruj­na 1991. pa do kra­ja Do­mo­vin­skog ra­ta pri­pa­dnik je 2. gar­dij­ske bri­ga­de „Gro­mo­vi“, je­dne od na­je­li­tni­jih po­stroj­bi HV-a. Ti­je­kom ra­ta dva­put je ra­nja­van. Pr­vi put teško je ozli­je­đen na po­dru­čju Li­vna, a dru­gi put lakše u akci­ji Olu­ja. Do 1993. bio je u izvi­đa­čkoj di­ver­zant­skoj sa­tni­ji, na­kon če­ga po­sta­je po­mo­ćnik za oba­vještaj­ne po­slo­ve 2. pješačke boj­ne i de­sna ru­ka po­koj­no­ga le­gen­dar­nog za­po­vje­dni­ka „Gro­mo­va“ pu­ko­vni­ka Pre­dra­ga Ma­ta­no­vi­ća ko­je­ga se s no­stal­gi­jom pri­sje­ća.

„Ma­ta­no­vić je bio je­dan od za­po­vje­dni­ka ko­ji je do po­slje­dnjeg tre­nu­tka bio uz svo­ju voj­sku. On je istin­ski he­roj Do­mo­vin­skog ra­ta ko­ji, na ža­lost, ni­je više s na­ma. Bio sam s njim ka­da je ra­njen”, ka­zao je umi­ro­vlje­ni na­tpo­ru­čnik Mu­su­lin. Pu­ko­vnik Ma­ta­no­vić stra­dao je pr­vog da­na „Olu­je“ u Mošće­ni­ci za vri­je­me pro­bo­ja pre­ma Pe­tri­nji.

„Pr­vo je ra­njen snaj­pe­rom u de­snu ru­ku. Pre­vi­li su ga i on je s na­ma na­sta­vio da­lje. Sli­je­dio je jak ne­pri­ja­telj­ski ar­ti­lje­rij­ski na­pad te smo se sklo­ni­li u obli­žnju ku­ću. Pa­la je gra­na­ta či­ji je ge­ler po­go­dio pu­ko­vni­ka u pr­sa. Odnio sam ga do sa­ni­tet­skog vo­zi­la i to je bio po­slje­dnji put da sam ga vi­dio ži­vog. Na ža­lost, dru­go ra­nja­va­nje ni­je pre­ži­vio, pri­sje­ća se do­ga­đa­ja Ni­no Mu­su­lin, ko­ji u mi­ro­vi­ni da­ne pro­vo­di u lo­vu ili u društvu pče­la. Do­nio je ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja iz da­na po­no­sa i sla­ve, a ka­že da ih ne­ma mno­go jer nje­go­vi de­čki ni­su išli na ra­tište sli­ka­ti se. Uspo­me­ne s bo­jišta Ba­no­vi­ne, du­bro­va­čkog za­le­đa, bo­san­ske Po­sa­vi­ne, Li­ke, Li­vna, Ku­pre­sa kao i akci­je Olu­ja na­la­ze se u nje­go­vim mi­sli­ma kao i svi nje­go­vi stra­da­li su­bor­ci.

 

3. Oriano Bulić – Liječnik-specijalist koji je u Oluji spašavao Bihać


PULA – Dr. Oriano Bulić je specijalist interne medicine. Dok go­vo­ri o da­ni­ma ko­je je prošla nje­go­va sa­ni­tet­ska po­stroj­ba “Mr­vin­ci”, či­ji je bio za­po­vje­dnik, ti­je­kom  Do­mo­vin­skog ra­ta i za vri­je­me Olu­je, uvi­jek spo­mi­nje svo­je ko­le­ge, ne že­le­ći isti­ca­ti se­be. “Mr­vin­ci” su 5. ko­lo­vo­za 1995. uspje­li sa­ni­tet­skim vo­zi­lom pr­vi pre­ko Li­čkog Pe­tro­vog Se­la i Že­rja­ve sti­ći do Bi­ha­ća, uspo­sta­vlja­ju­ći ve­zu s ta­mošnjom bol­ni­com, gdje se u kraj­nje ne­ljud­skim uvje­tima spašava­lo ra­nje­ne, ope­ri­ra­ju­ći ih bez ane­ste­zi­je.

“Naša sa­ni­tet­ska eki­pa naj­više je zbri­nu­la ra­nje­nih i mr­tvih. U sa­mo je­dnom da­nu, pod da­no­no­ćnom ne­pri­ja­telj­skom palj­bom, uspje­li smo izvu­ći 40-ak lju­di, što ra­nje­nih, što mr­tvih. Mo­ja eki­pa ni­ka­da slu­žbe­no ni­je pri­mi­la ra­tno odli­čje, prem­da su svi nje­zi­ni čla­no­vi bi­li istin­ski ra­tni he­ro­ji. Uo­pće ni­smo ra­zmišlja­li o svo­jim ži­vo­ti­ma jer nam je je­di­ni cilj bio spa­si­ti sva­ki ljud­ski ži­vot” isti­če dr. Bu­lić.

Na­kon Bi­ha­ća dr. Ori­a­no Bu­lić vra­tio se u pul­sku bol­ni­cu. Na ju­žnom bo­jištu iznad Du­bro­vni­ka, ti­je­kom spašava­nja ra­nje­ni­ka 1992. godine bio je ra­njen u no­gu i ru­ku.

Bo­li ga što je nje­gov su­bo­rac, vo­zač Zvje­zdan Bo­žić, na­kon ra­ta di­gao ru­ku na se­be, a  ni­je pro­glašen he­ro­jem Do­mo­vin­skog ra­ta, prem­da je to za­slu­žio. Ve­ći­na njegovih suradnika su heroji i ti­pi­čni stradalnici Domovinskog rata, o kojima se danas malo govori. A trebale bi se ispričati velike ljudske priče, tih heroja koji su žrtvovali sebe za slobodu hrvatskog naroda.

 

4. Jesenko Barić – Probijali smo prve crte bojišta

RIJEKA – S ne­pu­nih 30 go­di­na Ri­je­ča­nin Je­sen­ko Ba­rić kre­nuo je bra­ni­ti svoju domovinu, uzeo pušku u ru­ke te po­stao je­dan od do­bro­vo­lja­ca kao član ri­je­čke 111. bri­ga­de Zbo­ra na­ro­dne gar­de. Te 1991. go­di­ne bo­rio se na li­čkim ra­tišti­ma, izgu­bio su­bor­ce či­ja ime­na spo­mi­nje s ve­li­kim pošto­va­njem, a go­di­nu ka­sni­je “ski­nuo” se ka­ko bi za­sno­vao obi­telj. Ože­nio se ro­dio mu i sin, no ‘93. se vra­ća u voj­sku.

„Pri­stu­pio sam u osmu do­mo­bran­sku pu­ko­vni­ju i Olu­ju  sam prošao kao za­po­vje­dnik pr­ve boj­ne te pu­ko­vni­je”, pri­ča Je­sen­ko isti­ču­ći ka­ko do­brog za­po­vje­dni­ka či­ne izvr­sni voj­ni­ci.

„Dio po­stroj­be kre­nuo je iz se­la Ko­sinj pre­ma Ra­mlja­ni­ma. Bi­lo je to 4. ko­lo­vo­za u pet uju­tro i bi­li smo u sa­sta­vu onih ko­ji su bi­li za­du­že­ni za pro­boj pr­ve cr­te bo­jišni­ce. Na­pa­da­li smo pre­ma Tu­ranj­skom po­lju i osvo­ji­li to po­dru­čje do 18 sa­ti. Dru­gi dio po­stroj­be bio je u akti­vnoj obra­ni isto­čnog di­je­la Go­spi­ća. Ina­če, tog pr­vog da­na Olu­je, pod pr­vim je gra­na­ta­ma po­gi­nuo na­čel­nik sa­ni­te­ta dr. Ju­ri­ca Iv­ko, ne­ka se zna da su i li­je­čni­ci bi­li na pr­vim cr­ta­ma”, go­vo­ri te na­sta­vlja ka­ko je po­stroj­ba dru­gog da­na na­sta­vi­la na­pre­do­va­ti.

„Tre­ćeg da­na izvršili smo svo­ju bor­be­nu za­da­ću i isto­vre­me­no s Pr­vom gar­dij­skom bri­ga­dom izbi­li na Pli­tvi­ce“, sje­ća se Ba­rić ne kri­ju­ći po­nos.

Pri­ča i ka­ko je nje­go­va “osma” u pu­nom sa­sta­vu ima­la 2583 voj­ni­ka, na po­ziv su se oda­zva­li ama baš svi, a došli su čak i ra­nje­ni­ci. Dva su čo­vje­ka, Opa­tij­ce, izgu­bi­li na­kon akci­je, ubi­je­ni su 16. ko­lo­vo­za 1995. goidne

 

5. Denis Ikić – Svi smo bili svjesni da smo dio nečeg grandioznog

ZADAR“Sve da­ne na ra­tištu, a po­se­bno da­ne pro­ve­de­ne u akci­ji Olu­ja, ui­sti­nu sam, una­toč stra­hu i osta­lim te­go­ba­ma, osje­ćao kao da­ne po­no­sa i  sla­ve. Bio sam stu­dent kad smo oslo­ba­đa­li za­dar­sko za­le­đe.”, kaže Denis.

“Svi smo bi­li svje­sni da smo dio ne­čeg gran­di­o­znog i da je sva­ki ‘kotačić’ naših po­stroj­bi vr­lo va­žan, a Olu­ja je zna­či­la okon­ča­va­nje ago­ni­je i po­če­tak nor­mal­nog ži­vo­ta”, ka­že Za­dra­nin De­nis Ikić, ko­ji je u rat na po­dru­čje No­vi­gra­da kod Za­dra kre­nuo kao stu­dent tre­će go­di­ne za­gre­ba­čkog Agro­nom­skog fa­kul­te­ta. Ka­da je kre­nuo u Olu­ju, već je bio ože­njen i imao kćer.

„U Olu­ji sam bio pri­pa­dnik Dru­ge boj­ne 112. bri­ga­de. Bio sam obi­čan voj­nik, sa stroj­ni­com u ru­ka­ma, pre­la­zi­li smo cr­tu ra­zgra­ni­če­nja oko min­skih po­lja na po­dru­čju Pri­dra­ge. Na­kon Olu­je išli smo u akci­ju u Bo­snu. Ta­mo smo svi po­če­li ra­zgo­va­ra­ti o nor­mal­nom ži­vo­tu ko­ji nas če­ka u Za­dru“, ka­že De­nis.

 

6. Mi­lan Ma­lo­ča – Oslobodio rodno Kijevo

KNIN – “Po­no­san sam na Olu­ju i na sve dru­ge po­bje­de hr­vat­ske voj­ske u Do­mo­vin­skom ra­tu, ko­je ni­kad ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti. Kad bih po­no­vno mo­rao pro­la­zi­ti svoj ra­tni put, ništa ne bih mi­je­njao”, ka­že Mi­lan Ma­lo­ča, umi­ro­vlje­ni pu­ko­vnik HV-a iz Ki­je­va.

Ma­lo­ča je ži­vio mir­nim ži­vo­tom u Ki­je­vu, na­dao se za­po­sle­nju na­kon završetka Više eko­nom­ske ško­le u Spli­tu, a ni na kraj pa­me­ti ni­je mu bi­lo da će ra­dni vi­jek pro­ve­sti u voj­noj uni­for­mi. Čim su po­če­le ba­ri­ka­de i sr­pska po­bu­na na knin­skom i ki­jev­skom po­dru­čju, Mi­lan ni­je dva pu­ta ra­zmišljao da se pri­klju­či hr­vat­skim re­dar­stve­ni­ci­ma.

„Upra­vo 5. ko­lo­vo­za 1990. go­di­ne otišao sam u Za­greb u Voj­no-po­li­cij­sku aka­de­mi­ju, a na­kon završene obu­ke pri­pa­dnik sam spe­ci­jal­ne po­stroj­be MUP-a Tuška­nac. Tri mje­se­ca bio sam u oso­bnoj pra­tnji ta­dašnjeg mi­ni­stra obra­ne RH Mar­ti­na Špe­ge­lja“, pri­sje­ća se Ma­lo­ča.

Ka­sni­je se pri­klju­čio 4. gar­dij­skoj bri­ga­di ZNG-a s ko­jom obi­la­zi ra­tišta u za­le­đu Dal­ma­ci­je. Do ko­lo­vo­za 1994. bio je za­mje­nik za­po­vje­dni­ka Knin­ske boj­ne, a ta­da pre­la­zi u za­po­vje­dništvo 126. sinj­ske bri­ga­de. Od akci­je Zi­ma 94 do kra­ja ra­ta Ma­lo­ča osta­je za­po­vje­dnik 1. boj­ne 126. bri­ga­de, s ko­jom je su­dje­lo­vao i u Olu­ji.

„Dje­lo­va­li smo na prav­cu Uništa – Ki­je­vo – Po­la­ča, a li­je­vi su­sjed bi­la nam je 7. va­ra­ždin­ska gar­dij­ska bri­ga­da. U Ki­je­vo smo ušli 5. ko­lo­vo­za 1995. nešto pri­je de­set sa­ti, gdje smo do­če­ka­li i vi­jest o oslo­bo­đe­nju Kni­na“, prisje­ća se Ma­lo­ča.

U pu­stom ro­dnom Ki­je­vu do­če­ka­le su ih za­pa­lje­ne i po­rušene ku­će, no  bi­li su sre­tni što su se vra­ti­li do­ma. „Osje­ćao se za­nos i slo­bo­da. Da­nas je Ki­je­vo obno­vlje­no, ra­tne ra­ne su za­ci­je­li­le, a je­di­na je za­mjer­ka što ima ma­lo lju­di u se­lu“, ka­že Mi­lan.

 

7. Ivica Grbić – Čistili smo teren prema Golubiću iznad Knina

DUBROVNIK – Kada je krenula akcija Oluja u kojoj je su­dje­lo­vao kao pri­pa­dnik 4. gar­dij­ske bri­ga­de, ta­da 32-­go­dišnji Ivi­ca Gr­bić iz Žu­pe du­bro­va­čke kod kuće je osta­vio su­pru­gu Đur­đi­cu i šesto­mje­se­čnog sin­či­ća.  Ne­ma u nje­mu ni ka­pi gor­či­ne, ia­ko je na­kon 13 go­di­na slu­že­nja do­mo­vi­ni kroz du­bro­va­čku 163. bri­ga­du, po­tom dje­la­tnu 4. gar­dij­sku te slu­žbo­va­nje u Ure­du za obra­nu, pro­glašen viškom ko­ji se našao na popisu za – otkaz.

Akci­ju Olu­ja u ko­joj je su­dje­lo­vao kao dje­la­tni pri­pa­dnik 4. gar­dij­ske bri­ga­de pam­ti po izni­mnoj pri­pre­mlje­no­sti. Nje­go­va boj­na ni­je išla u Knin, bi­li su za­du­že­ni za čišće­nje te­re­na pre­ma Go­lu­bi­ću iznad Knina prema granici BiH, sre­dištu spe­ci­jal­ne po­li­ci­je Re­pu­bli­ke Sr­pske, pa da­lje pre­ma Sr­bu.

Te­ren je bio za­ht­je­van i opa­san, no izgu­bi­li su sa­mo je­dnog čo­vje­ka ko­je­mu je pu­ca­no u le­đa iz je­dne od ku­ća.

 

8. Vedran Kovačević – U rat sam ušao tek punoljetan i jedva su me primili u 4. gardijsku brigadu

DUBROVNIK – “Kad se susretnem sa suborcima, ne pričamo o ratu. Razgovaramo o sadašnjosti. Ako se i prisjetimo ratnih dana, onda su to većinom nekakve anegdote”, kaže Vedran Kovačević.

U Domovinski rat je krenuo mlad, kao golobradi mladić od nepunih osamnaest godina, koliko je imao kada je započela Oluja, u kojoj je sudjelovao kao minobacačka potpora pješaštvu u okolici Knina. Tada je iza sebe imao završenu Ugostiteljsku školu i nekoliko mjeseci rada u Hotelu Libertas. Krasio ga je i sportski duh kojega je izgradio kao odličan atletičar.

„Zbog godina su me jedva primili u 4. gardijsku brigadu, ali bilo je to vrijeme kada se ‘gledalo kroz prste’ nekome tko je bio na pragu punoljetnosti“, navodi Kovačević. Roditelji su bili u šoku kada su im obojica sinova, Vedran i njegov tri godine stariji brat Đuro, tada dvadesetjednogodišnjak, krenuli na put hrvatskih branitelja. Zapovjednici im nisu dozvolili da se bore u istoj postrojbi.

„To se pokazalo kao ispravan potez, jer mi je brat teško ranjen u jednoj akciji prije Oluje. Trenuci u kojima sam roditeljima trebao javiti da je ranjen te ih uvjeravati da će preživjeti najteži su mi u životu dosad“, kazao je Vedran. To ga nije pokolebalo, s 4. gardijskom je kao potpora s minobacačem ‘krčio’ put zapadno od Knina, u vrijeme akcije Oluja. Vojničku uniformu je skinuo 2003. godine.

 

9. Ivica Franić Srna – U euforiji slavlja ja sam patio za svojim Vukovarom

VUKOVAR – „Ulazak u Knin bila je euforija, kod svih branitelja prevla­da­le su emocije. I me­ne su ‘pukle’, ali ja sam toga da­na 1995. godine patio za svo­jim Vukovarom. Želio sam ući i u svoj grad“, prisjeća se Ivica Franić, Vukovarac, i sam bio sudionik akcije Oluja.

Nakon pakla Vukovara, iz kojeg se 1991. spasio u proboju, ponijevši i ratni nadimak Srna, završio je u Zapovjedništvu Zbornog područja Split pa je na teren 5. kolovoza 1995. krenuo iz smjera Sinja.

„U okršaj s neprijateljem upali smo pred tunelom kod sela Biskupija nadomak Kninu,zarobili im jednu grupu, poslije i drugu te ih do večeri predali vojnoj policiji u kninski zatvor“, kaže Srna te dodaje da je među nekoliko kamiona “krajinske” arhive u podrumu netom napuštene kninske vojarne pronašao iskaznicu MUP-a Roberta Zadre poginulog 1992. na kupreškom ratištu, sina legendarnog vukovarskog zapovjednika Blage Zadre s Trpinjske ceste. Iz Knina nema fotografije, sjeća se samo boce Jelen piva.

To što je bio sudionik “olujnih” sati ratnik Srna, kojem je Arkan 1991. prijetio da će od njega praviti srneći paprikaš, ponosan je jednako kao i na dane obrane Vukovara jer, kaže, da se ne ponosi onim što je činio, “otišao bih k vragu”.

 

10. Karlo Pezelj – U vrijeme dana proslave Oluje ne mogu spavati

GOSPIĆ – „Sje­ća­nje na Olu­ju ure­za­no mi je u pam­će­nje, pa sva­ke go­di­ne u isto vri­je­me ne­ko­li­ko no­ći ne mo­gu spa­va­ti. Ta­da vra­ćam film naj­va­žni­jih da­na u mom ži­vo­tu. Po­no­san sam što sam bio su­di­o­nik oslo­ba­đa­nja svo­je ze­mlje“,  govori Kar­lo Pe­zelj iz Go­spi­ća, umi­ro­vlje­ni po­ru­čnik 9. gardijske brigade, ko­ji je u voj­noj akci­ji Olu­ja imao spe­ci­fi­čan za­da­tak – odr­ža­va­nje ten­ko­va na tvr­doj li­čkoj bo­jišni­ci.

„Imao sam za­da­tak sa svo­jih pet obu­če­nih lju­di u što kra­ćem ro­ku vra­ti­ti na bo­jište tenkove koje je neprijatelj onesposobio. Sedam tenkova je stradalo i brzo smo ih popravili“, prisjeća se Pezelj, koji kaže da nikada neće zaboraviti kada je na početku akcije BVP pogodila četnička zolja, od koje su tri vojnika iz Rijeke u borbenom vozilu poginula.

„Neću nikada zaboraviti kada je naša artiljerija toga jutra zapucala, mi smo pljeskali i međusobno si čestitali od sreće jer smo jedva čekali taj dan. Jedan mi je suborac govorio: ‘Bit će krvavo, ali imat ćemo slobodnu domovinu’“,ispričao je Karlo Pezelj .

 

11. Luka Bakota – U oštrim borbama prsa u prsa zajedno s zapovjednikom Marinkom Skejom

Hr­vat­ski dra­go­vo­ljac Lu­ka Ba­ko­ta, umi­ro­vlje­ni po­ru­čnik Hr­vat­ske voj­ske, je­dan je od ri­je­tkih Sla­vo­na­ca ko­ji su su­dje­lo­va­li u bor­be­nim akci­ja­ma Olu­je i oslo­ba­đa­nju Kni­na.

„Bio sam dio 114. split­ske bri­ga­de ko­joj sam se pri­klju­čio na po­ziv za­po­vje­dni­ka Mar­ka Ske­je. Naša po­stroj­ba bi­la je na br­du kod Gra­ho­va gdje se na­la­zio i gla­vni sto­žer, a to je uje­dno bio i naj­te­ži po­tez za pro­bi­ja­nje jer je ri­ječ o pra­voj di­vlji­ni, prašumi“, ka­že Ba­ko­ta, ko­ji je u Osi­je­ku ta­da osta­vio 18-go­dišnju kćer Anu, 14-go­dišnjeg si­na Iva­na i da­nas bivšu su­pru­gu Dra­gi­cu.

„Ni­sam ta­da ra­zmišljao o po­slje­di­ca­ma, a i da­nas ka­da se sje­tim tog do­ba ja­vlja se sa­mo po­nos i sre­ća što sam imao pri­vi­le­gi­ju bi­ti izra­vni su­di­o­nik Olu­je. Bi­la je to po­vi­je­sna akci­ja ko­ja nas je sve po­di­gla i to je nešto što je za me­ne i iznad ži­vo­ta“,  pri­ča Ba­ko­ta, ko­ji o bor­ba­ma u Olu­ji ne vo­li pu­no pri­ča­ti.

Sa­mo će kra­tko re­ći da su pr­vo­ga da­na pro­bo­ja osvo­ji­li 10 ki­lo­me­ta­ra pro­sto­ra i da su bor­be bi­la pra­kti­čki pr­sa u pr­sa. Vr­lo br­zo na­kon Olu­je, u ruj­nu 1995. po­ru­čnik Ba­ko­ta je umi­ro­vljen.

 

12. Zoran Buzdovačić – Knin i danas vidim kao u Oluji

SPLIT – Ra­no ju­tro če­tvr­tog da­na ko­lo­vo­za 1995. go­di­ne, ta­da 30-go­dišnji Zo­ran Bu­zdo­va­čić, za­je­dno sa svo­jim su­dru­go­vi­ma iz 4. gar­dij­ske bri­ga­de, kre­nuo je s Di­na­re pre­ma Kni­nu. Cilj je bio do­ći do Cr­nog Lu­ga i Gra­ho­va i osi­gu­ra­ti po­za­din­ski dio de­snog kri­la, ka­ko bi se mo­glo kre­nu­ti u oslo­ba­đa­nje po­dru­čja.

„Pr­vi put u po­vi­je­sti ra­to­va­nja na na­dmor­sku vi­si­nu od više od ti­su­ću me­ta­ra izve­de­na je ci­je­la ten­kov­ska bri­ga­da, pr­vi put je lo­gi­sti­ka bri­ga­de bi­la na pr­voj cr­ti bo­jišta“, prisjeća se Zo­ran.

Ka­že da se ni­je mo­gao ra­do­va­ti oslo­bo­đe­nju svo­jeg ro­dnog gra­da jer je pod na­po­rom, ka­ko tje­le­snim, ta­ko i psi­hi­čkim, bio spo­so­ban mi­sli­ti sa­mo na sebe i onog do se­be i na  izvršenje za­da­tka. Še­stog je da­na ko­lo­vo­za ušao u Knin – prošeta­o se do­bro po­zna­tim uli­ca­ma svo­jeg dje­tinj­stva.

„Pra­zan, pust grad, bio je to ne­ki dru­gi, me­ni stran pro­stor, i da­nas ka­da do­đem u Knin ne­mam u se­bi sli­ku gra­da pri­je ra­ta, već upra­vo ona­kvog ka­kvog sam ga vi­dio u Olu­ji“, tu­žan je Bu­zdo­va­čić jer još ne zna ka­ko je bi­lo mo­gu­će da nje­go­vi škol­ski ko­le­ge pu­ca­ju po nje­mu.

Zo­ran, ia­ko fo­to­graf po zva­nju, ne­ma svo­jih fo­to­gra­fi­ja iz Olu­je.

„Ra­tni­ci ni­su no­si­li fo­to­a­pa­ra­te sa so­bom, ni­smo mi ima­li vre­me­na fo­to­gra­fi­ra­ti se po ču­ka­ma“, na­vo­di Zo­ran.

 

12. Vladimir Milavec – Me­đu pr­vi­ma u slo­bo­dnom Kni­nu sa 7. gardijskom brigadom

ZAGREB – Nje­go­vi si­no­vi no­se ime­na Zvo­ni­mir i Krešimir, u spo­men na dva gra­da, Knin i Ši­be­nik, u ko­ji­ma je ta­ta, ne­ka­dašnji de­čko iz Tr­nskog (naselje u Novom Zagrebu), odra­dio ve­ći dio ra­tnog pu­ta. Vla­di­mir Mi­la­vec bio je pri­pa­dnik 1. boj­ne 7. gar­dij­ske bri­ga­de, me­đu pr­vi­ma ušao u Knin.

Umi­ro­vlje­ni na­tpo­ru­čnik da­nas ži­vi u Pe­tri­jan­cu kraj Va­ra­ždi­na, sa su­pru­gom i nje­zinim ro­di­te­lji­ma, s mi­ro­vi­nom od 5,5 ti­su­ća ku­na. Olu­ja je sa­mo je­dna od akci­ja u nje­go­vu 11 go­di­na du­gom sta­žu u Oru­ža­nim sna­ga­ma RH.

Na po­če­tku Olu­je bio je za­po­vje­dnik bi­tni­ce 1. boj­ne 7. gar­dij­ske.

„U pet uju­tro 4. ko­lo­vo­za kre­nu­la je Olu­ja sa svih pun­kto­va.  Odmah smo naišli na ve­li­ki otpor, ali već slje­de­ći dan u 10 sati mi smo na ten­ko­vi­ma ušli u Knin – prisjeća se. Na po­lo­ža­ju ko­ji su dr­ža­li po­gi­nu­la su dvo­ji­ca pri­ja­te­lja, Mar­tin Se­ge­di i Stje­pan Šaško.

„Pe­ti ko­lo­vo­za uju­tro po­gi­nuo je Zvon­ko Si­mon. Mi smo ima­li lu­đa­čku sre­ću kad smo ušli u Knin jer su nas tu­kli sa svih stra­na. Ni­smo bi­li svje­sni opa­sno­sti, htje­li smo sa­mo što pri­je oslo­bo­di­ti ulaz u Knin“, na­sta­vlja Mi­la­vec. Ra­njen je 9. ko­lo­vo­za 1995. u Mr­ko­nji­ću dok je s pri­ja­te­lji­ma iz­vla­čio teško ra­nje­nog Ni­ko­lu Pe­ter­li­ća. Po­gi­nuo je mla­dić iz Ze­ni­ce, njih tro­ji­ca su pri iz­vla­če­nju ra­nje­na. Nje­govu pr­vom sinu ta­da je bilo de­vet da­na.

„Tre­nu­tak pri­je nego što ­je na nas pa­la gra­nata iz 120-i­ce, znao sam da nas ne­će pro­mašiti. Mi­slio sam da ni­ka­da ne­ću vi­dje­ti svog si­na“, ka­že Milavec.

Na­tpo­ru­čnik Mi­la­vec ni­je do­bio odli­čje za ra­nja­va­nje i za su­dje­lo­va­nje u Do­mo­vin­skom ra­tu od pr­vo­ga da­na. No, i bez dva naj­že­lje­ni­ja odli­čja, Vla­di­mir Mi­la­vec istin­ski je he­roj.

Podržite nas! Kako bismo Vas mogli nastaviti informirati o najvažnijim događajima i temama koje se ne mogu čitati u drugim medijima, potrebna nam je Vaša pomoć. Molimo Vas podržite Narod.hr s 50, 100, 200 ili više kuna. Svaka Vaša pomoć nam je značajna! Hvala Vam! Upute kako to možete učiniti možete pronaći OVDJE

Izvor: narod.hr/jutarnji.hr

Sukladno članku 94. Zakona o elektroničkim medijima, komentiranje članaka na web portalu i društvenim mrežama Narod.hr dopušteno je registriranim korisnicima. Čitatelj koji želi komentirati članke obavezan se prethodno upoznati sa Pravilima komentiranja na web portalu i društvenim mrežama Narod.hr te sa zabranama propisanim člankom 94. stavak 2. Zakona o elektroničkim medijima.