Bila je poladna korizmena nedilja, jedna od oni’ kad je naša crkva na Gomeli bila na redu za svetu misu
Mi van imamo samo jednoga pratra na naši’ pet crkvi, pa nemamo u selu svetu misu svake nedilje, nego svako druge
Onu nedilju kad nema svete mise kod nas, iđemo svi koliki na Kamenmost svetomu Luki koji je okoprilike kilometar, dva od nas
Tamokar, na Kamenumostu
I naše je groblje
Su onon našon, bilon etažon
Tu nedilju bila je misa u našemu selu
Jutro se po zidovin od sunca žutilo k’o vosak
Uredila sam dicu
Prigledala in uši, nokte, zube i uredila kose
Prigledala da nije komu dojnja majica ispala a unda o’šla u svoju sobu obuć se
Ae
Sebe uvik zadnju redin
Prije
Davno
Kad je još on bijo kod kuće
Sebe bi redila dok bi on dicu smišća i veza u one njijove dičinje stolice u autu
To se prominilo kroza godine
Sad ni jedno više nije tako malešno, ni jedno nije u onin apose stolican
Naresli su mi
K’o iz vode
Neka njega godinama su nami nema
Sila san se obut, zgodnije mi sist i obuvat se
Ha
Davno san i ja cura bila
I padne mi pogled na onu sliku što mi je darovala moja teta još davno
Rekla mi je kako je donešena iz Vatikana
Njoj
A ona tila neka je u mene
Neka me nauči kroza sliku
Jerbo
Na njoj su Marija i Marta su našin Isuson
Jedna uz Njegove noge, druga o svomu poslu
Pitala san se jopet
I to jutro
Kojoj san bliža
Jesan li ijednoj makar blizu
Jesan li pridaleko i jednoj i drugoj
U te dane spremala san promociju svoje knjige
A to je, čini mi se, daleko bilo i od Marije i od Marte
Daleko i od mene same
Motalo mi se po glavi svega i svačega
Od cvića do zvučnika
Od recitala do barjaka
I znala san se u danu po sto puta dogovarat’ su Mateon, Gordanon, Tomon, Fra Ivon, Marijanon, našin Fra Nenon, Karlon, Josipon, Ivankon i mojon Tajon
Su ton malon vrpon ljudi koji imaju vire za micat planine
Obula san se pa san unda kopala po ormaru i tražila baš oni parfem što mi ga je donijo za zadnji Božić
Da me obavije mirluš iz one rozo bile kutijice k’o ono ladno jutro
Kutijice
Donešene iz daleka svita baš za mene
Od onoga koji je i kutijicu i mene izabra’
I prođe mi misa’ kroza glavu
Bože moj, sve za promocije iman
Al’ neman onu našu
Imocku tortu
Eto, neman samo to
To mi vali
To, glavno
A sama je ispeć ne znan, valja pravo reć’
Nikad me taka tista išla nisu
Il’ mi ostane uritko, il’ bude prikotvrdo
Il’ popuca, il se rasteže k’o žvaka
Nije ta rađa za me’
Trkon smo se poredali u auto
Mirila san i’ do Alana sto i jedan put
K’o i uvik
Svekrva, dica i ja
Pa pravac našoj Kraljici Hrvata
Čekali smo svetu misu
I javljali se jedni drugima
Onako kako nas naš pratar uvik opominje kako se u crkvi ne radi
Džaba
Nije njemu lako snami
Uvik ćemo bit oni narod koji ne konta kako je blagoslovljeno i ono na što se rećemo nije izlilo cili dec kršćene vode
Kad je Zrinka k’o i uvik sila su dicon iza mene
Nasmijana k’o i uvik
Nagela se i šapljala mi priko klupe
Pitala samo šta mi triba donit za promociju
Da samo kažen šta mi triba
Upita me
– ‘Oćeš da ti ispečen Imocku tortu? To baš znan!
A meni se oči nalile u tren
I nasmijala san se pogleda uprta u oltar
Nasmijala san se
Da me oči ne izdaju
Vodi On račun
O svemu
Vodi
O svakomu i svemu
Pritprošlu nedilju bila je sveta misa na Kamenumostu
Kod našega svetoga Luke
Dica i svekrva ošli naprid
Jerbo svekrva piva u zboru
Moja Mara čita a moj Iko uvik ministrira
Sila san na banak
Sastrane
Uza ladni zid se oslonila
I čekala početak
Gledala san slike na prozorin pa unda pribirala stajališta
Onako kako san to i k’o dite radila
I ne znan oklen mi misa’ al’ mi palo na pamet
Triba bi mi što prije Novi zavjet
Skroz malešni
Plavi
To mi baš triba
Da ga mogu metnit iznad glave i čitat kad pođen leć
Pa san se mislila di bi se to moglo u našemu Varušu nać za kupit
Uto je pratar misu počejo
Smetila san o čemu san mislila u crkvi
Dočin san kući došla
I unda san k’o i svaku sridu uvečer vozila moju Maru u Varuš
Na njezin trening
Ne čekan je nikad nego iđen kući pa se jopet za uru po nju vratin
Tako mi lašnje
Ne volin ćulit i čekat a ne volin niti po Varušu glavinjat
Najvolin bit u svojoj kući
I tu sridu ulazin u kuću iz Varuša i u kraj tole ugledan kesu oslonjenu na stolicu
Na vr’ kese
Plava knjigica
Noge su mi se osikle
Pa upitan Klaru
– Šta je ovo?
Ona sva sritna priča kako je kesa za mene
– Did donijo, kaže mi
Kaže kako mi je te knjige poslala moja teta, moja časna iz Splita
Na vr’ kese
Malešni, plavi
Novi zavjet
Ispod njega knjiga na knjigi
Klara kaže kako ta plava nije bila na vrvu kese kad je did kesu donijo u našu kuću
Priča ona kako se kesa bila privrnila na zemlju
Pa je ona to slagala i stavila plavu knjigu baš na vrvo jerbo ona znade kako najviše na svitu volin baš plavu boju
Uzela san u ruke malešnu, plavu knjigu
Tu koju san sideć na banku kod svetoga Luke već nekako u glavi vidila
U njoj tetino ime
Njezine svete slike
I uspomene na zavite njezini franjevki
Uvik je imala običaj poslat mi koju knjigu
Jerbo je znala k’liko me knjige vesele
A sad ji je poslala vrlo
Vrlo
I nasmijala me
Teta moja časna u vrpi knjiga poslala i memoare Zdravka Tomca
Ih
Nije zalud moja mater uvik govorila kako san ista teta
Onako, kako i ja mojoj Mari uvik govorin kako je i ona ista svoja teta
Moja teta časna
Nije ona nikada bila odvojena skroz od svita
Neka je u samostanu
Od mene je bila odvojena
Najmanje
Kad bi dolazila liti na godišnji u Šućure
Ja san je uvik gledala dočekat
Tamo u babe i dida
Tamo priko Obale i Sedla
U rodnomu selu matere moje
Gledala san je pričekat na Vlaki di se okrićala pruga Šućurka koju je u taj vakat Zele vozijo
I unda bi zoron gledala tetin ‘abet kako visi na višalu o ormaru
I njezin tlakomjer kojin bi mirila tlak cilomu mistu di god bi došla
A ja bi sva ponosna bila
Jerbo
Iman tetu časnu
Koja je i medicinska sestra koja radi su malešnon dicon do godinu dana na Virulama
A znade se kako su medicinske sestre anđeli na zemlji
To se oduvik znade
I pratila bi ja moga anđela u stopu
Svaki dan
A teta bi me svako lito udebljala
Svojin palaćinkan
I svojin programon po kojemu se moralo ist pet puta u danu
I nažalost moralo se spavat na podne
A ja to nisan mogla
Pa bi ona rekla
– Moli deseticu. Moli. Tako će ti san na oči doći…
Molile bi uvečer uskupa krunicu i čitale one tetine knjige
A zašto se ona sada odvojila od t’liko svoji’ knjiga
Zašto mi je t’liko toga poslala
Nekako me probola ta misa’
Zašto
Jerbo nekako od devedeseti znan kako i nemamo baš neke sritne gene
Ni ona
A ni ja
Zašto mi je poslala t’liko knjiga?
Kako je znala za plavu, malešnu?
Kako je znala k’liko san taku, istu, istovitu poželila?
A znala je
Onako
Kako je uvik znala sve
Brez iti jedne moje riči
Nije me nikad na Lovretu pitala jesan li gladna
Samo bi mi donila
I sritna gledala kako ne biran
Pa bi unda pile kavu
Ja bi pila kavu su mlikon a ona bi suđa redila
Meni nikad nije dala da jon pomažen
Njoj san uvik dite bila
Njoj je maturantica dite
Njoj je i apsolventica dite
Njoj je i mater četvero dice
Samo malešno dite
Bila san potonila zbog ovi’ zadnji’ izbora
Jesan
Baš san bila potonila
Al’ nema razloga
Oni Gorikar vodi račun o svemu
O svemu kolikomu
Pošalje On
I
Imocku tortu i plavi, malešni
Novi zavjet
Pošalje sve što ti zaprave u životu triba
Samo se triba zamislit
Nediljon sveton kroza jutro triba se zamislit
Doklen sidiš na onomu banku
Sastrane
Oslonjen na ladni zid
I pribireš očima one slike stajališta
Zamislit se
I poželit triba
Ne sikirat se vrlo
Jerbo triba znat
Rećemo
Moja teta i njezine franjevke
I danas molu za sve nas
Molu
Ne molu kako bi zaspale
Nego kako bi ostale budne
Pa unda tako budne
Molu, za probudit nas
Sve kolike
*Mišljenja iznesena u kolumnama osobna su mišljenja njihovih autora i ne odražavaju nužno stajališta uredništva portala Narod.hr
Tekst se nastavlja ispod oglasa
