Barbara Jonjić: Ne bendaš nacijonal lažljivi ni osvaki dan a di bi ga benda kad te zaduva ujti u prsin

Foto: narod.hr

Ovi dani su oni lipi
Su roson
Čistoga zdraka
Ljubeznoga sunca

Nekako lito pobiglo
Sakrilo se
Kliznilo kroza žglibe
U oprane čatrnje sonon prvon kišon

Zadruge pune vrića šećera
Poredani na paletan
Svujdi
I kese vinobrana
Na svakoj ćoši
Broji se
Zbraja i oduzima
Vrime je ovo
Više matematike

Pošto crno
Pošto bilo
K’liki je slador
K’liko kintala ti je zaručeno
Matematika pusta
I rezolucije

Ja moga ne dan ove godine ispo’ šest
Taman mi sve u kući ostalo
E
Nedan

Gajbe oprane šmrkon
Privrnute se sunčaju na zidu
Okolo kuće
I badnji
I bačve
Sve
Ofregano

Obletiš poljoprivredne zadruge
Jerbo makazica
I onoga crva željeznoga uvik tribaš
Bog ti je svidok
Ne mere bit’ rađa u polju a da ti oni crv željezni ne padne na tle
Ne mere bit da se crv nađe
Ne mere
Nać’ će se kad ti ne bude triba
Zapet će ti za ruku kad budeš na proliće kupijo lozinu

Brez te muke su crvon ne mere bit’
Trgačina
Isto k’o što ne mere bit trgačina brez
Da ne’ko šake ne šćine

Trgačina more bit’
Brez oni plastični, uski vrića
K’o za Kana
More
Ako se trga u plastične
Ili u drvene gajbe
Al’ ne mere bit’ brez
Marende
Na vr’ loza
Rastrte
Po deki

Narizani veta vrućega kruva
Vrila t’liko da i muve neće na nj’
Okrenu mu muve leđa i sakriju se poda zaklopac
Od suvoga mesa
Onoga ukraj
Poredanoga pršuta i povismena
U vetan kratkin
Baš za poljske rađe

Raskrižena kapula k’o cvit usrid deke
Skuvana i oguljena, bila k’o snig jaja
U bronziniću poredana
Razbacani papiri su vetan sira
I mortadele mirisne
I počasno misto za mesni doručak
I sol zamotuljanu u foliju
Jerbo ne mere se i ne smi’ brez mesnoga doručka trgat’
Njega je volijo moj pokonji did Baja
E
Zva ga Bekovi
Jerbo je valjda tako nekako pisalo
Na onin kutijan koje su Mrkonjići slali iz
Amerike
Nami
Svojima u Imocki

Ili su tak’e morebit u oni vakat donosili naši
Ižnjemačke

Pa unda su pomoću Božjon izideš
Naliješ lipljivin rukan vina u plastičnu čašu
Srkneš
Pa digneš glavu
Onako, samo zeru odmoriš
Oči
Na onome raju
Od našega
Grada na gori

A u glavi ti svi oni naši što ti valu

Neka se ne ljutu na te’ što si osta
Što ti je vako lipo
Što sidiš na zemlji
I nikad nigdi ne kasniš
Što svako jutro gledaš
Onu bilu vatu okomotanu
Oko jablana
I
Vinarije

Jerbo ne ljutiš se valja pravo reć’ ni ti na nji’
Što su o’šli
I ostavili ti u prsima
Zaduvu

Zaduvu

Koja kad te stisne
Brigetese
Za ičin

More u taj vakat i rećemo
Oni
Nacijonal lažljivi
Komodno metnit na naslovne strane
I Tuđmana
Pa lagat kako je on rećemo volijo i pomagat agresore
Na našu Hrvacku

Ti to ne bendaš

Ne bendaš
Nacijonal lažljivi
Ni osvaki dan
A di bi ga benda kad te zaduva ujti
U prsin

Jerbo
Više se ne ljutiš
Ne zamiraš

Zaduva u prsin te
Naučila
Kako su ošli
Jer bi rada pomoć
Svima kolikima
Nisu ošli
Kako bi oči odmarali
Po onin tuđin neboderin

Ošli

Pa su jopet nekako tuten
Na onoj nečistoj, žutoj frezi punoj gajbi
Na frezi
Koja zvukon para zdrak
I svake ture, neka je pritovarena
Poskoči
Unde
Na mostu priko Jaruge

Poskoči
K’o srce

Ne od radosti
Nego zbog svi oni
Izgubljeni, željezni crva
Koji ti neće zapet za ruku
Na niti jedno proliće

Jerbo su
Ošli

Podržite nas! Kako bismo Vas mogli nastaviti informirati o najvažnijim događajima i temama koje se ne mogu čitati u drugim medijima, potrebna nam je Vaša pomoć. Molimo Vas podržite Narod.hr s 50, 100, 200 ili više kuna. Svaka Vaša pomoć nam je značajna! Hvala Vam! Upute kako to možete učiniti možete pronaći OVDJE

Izvor: narod.hr